Nedeljni ručak sa najbližima jedna je od tradicija koja i pored ubranog i dinamičnog života još uvek traje. Bilo to sa porodicom kod kuće, ili najdražim prijateljima u omiljenom restoranu, ovo je obrok u kom svi podjednako uživamo i radujemo mu se.

Oko 12 hiljada kilometara vazdušnom linijom od nas, u zemlji tanga i vibrantne kulture, Argentini, nedeljni ručak je podjednako važan. Ne sprema se domaća supa sa povrćem i pečeno pile, ali tu je umesto toga najčešće jedan drugačiji specijalitet, koji u tradiciji ove zemlje ima veliki značaj - njoke!

Ove mekane i ukusne kuglice od krompira i brašna, služe se širom sveta kao glavno jelo u kombinaciji sa različitim sosevima. Potiču iz Italije, kao i većina jela od testa na koje smo navikli. Ipak, nisu se oduvek pravile od krompira, već je to na početku bio griz. Kada su kasnije u velikom talasu krajem 19. veka u Argentinu stigli imigranti iz Italije, doneli su picu, pastu i naravno, njoke.

Međutim, u Argentini njoke nisu samo najčešće nedeljni ručak, nego je svaki 29. u mesecu dan njoka! Postoje dva objašnjenja kako je došlo do toga da ovo jelo na neki način praktično dobije svoj praznik.

U prvom slučaju u pitanju je priča o mladom doktoru Pantaleonu, koji je bio i čudotvorac. Legenda govori o tome kako je tokom jednog od svojih putovanja došao do kuće farmera i zatražio hranu, a farmer mu je, iako veoma siromašan, ponudio malo hleba. Pantaleon je u znak zahvalnosti blagoslovio farmera i njegovu porodicu, a naredne godine imali su jednu od najboljih berbi. Kako je Pantaleon postao nakon smrti svetac i kanonizovan je na 29., ovo je postao dan kada se on slavi i u njegovu čast, jede se skromno jelo poput njoka.

Za one racionalnije postoji druga varijanta priče koja se vezuje za ekonomiju perioda kada su imigranti stigli u Argentinu. Naime, kako je 29. najčešće poslednji dan u mesecu, do ovog trenutka je već niska zarada bila potrošena, i domaćinstva su se odlučivala za jelo koje je nutritivno, a opet veoma ,,sito”. Tako su njoke pronašle svoje mesto na trpezi velikog broja ljudi, a tradicija se kasnije nastavila.

Moglo bi se reći da je danas ipak u pitanju kombinacija ove dve priče. Plata je i dalje krajem meseca pri kraju, a porodično okupljanje je nevezano od verovanja uvek lep povod. Tokom obroka svako ispod tanjira stavlja kovanicu argentinskog pesosa, a na kraju je poklanjaju domaćinu ili nekom kome je potrebno, za sreću. Ova tradicija odnosi se samo na 29. u mesecu, a na taj dan, neki restorani nude specijalne ponude ili čak samo tada služe njoke.

Iako nismo u Argentini, tradicije koje imaju lepe namere uvek možemo isprobati. Za sledeći nedeljni ručak ili 29. u mesecu, uz vaš omiljeni sos za pastu pripremite njoke i podelite sa dragim osobama. I ne čekajte februar. Pitamo se samo kako u Argentini rešavaju ovaj problem. :)